Oni su se služili, doduše, mobilnim telefonima, ali to nema veze. Blogovanje je blogovanje, jel'. Socijalna interakcija.
Elem, kao što je odavno jasno, websajt služi više kao informacija, a blogovanje očito jako dobro može da posluži kao vid "empatične komune", koja je tako potrebna u ovakvim situacijama.Ali i ne samo to...
Po nekim autorima, blogovi - čak i ako nisu previše "individualistički", itekako mogu da generišu humanizovanu, kontekstualnu i bogatu ličnu perspektivu. Normalno, cinici (toga nema među blogerima, prim. aut. :)), kritikuju blogere da su samodovoljni, neinteresantni za širi auditorijum i šta ga znam... Kako bilo da bilo, blogovi se svakako smatraju neiscrpnim izvorom za razumevanje ljudskih života.
Ima blogera kao Fat Doctor, koji kažu "I don't censor much of my thinking on Fat Doctor, so I could really wine and pour out a load of crap". Mislim, zvuči smešno, ali očito je da je to čoveku terapija. Dakle, odavno poznata "terapija pisanjem", definisana kao "klijentovo ekspresivno i reflektivno pisanje".Prim. aut.: fatdoctor.blogspot.com/ is open for invited persons only, žao mi je.
Ima i tzv. "evangelističkih" blogova, koji blogerima služe prosto za širenje optimizma, entuzijazma, oni su osvetljenje u nekom mračnom trenutku ili vremenu - DEDABOR bi recimo bio takav blog. Morate priznati da leči :).
Drugi blogovi mogu da posluže kao "cultural probes": sa pristupom da pokušaju da shvate, objasne, razumeju i podrže ljude sa problemima, ili prosto one koji se ne snalaze u nekom problemu, situaciji i/ili društvu.
Bill Gaver je sa kolegama u Presence projektu to opisao kao kolekciju evokativnih zadataka sa ciljem da privuku odgovore posetilaca, sa iskustvima na osetljive, teške teme. Ovim se prvo pomaže ljudima u sličnim situacijama, a drugo - "ordinary becomes visible", što je jednako terapijski značajno.
Nego, stadosmo kod blogera koji su se odvikavali od pušenja.
U pitanju je bio QuitCoach, interaktivna aplikacija, dizajnirana da odvikne od pušenja sa ličnim učešćem, sa tailored pitanjima u smislu motivacije, okolnosti, sa podrškom i sve tome slično.
Inicijalna evaluacija je pokazala oko 16.000 zainteresovanih (!), sa preko 1.700 poslatih mailova u startu - a svi su pokazali da pošiljaoci žele da se uključe u QuitCoach.Nadalje su organizatori ukopčali da treba ohrabrivati i longitudinalnu (ongoing konverzaciju), i just-in-time interakciju (recimo, podsetnike), i emotivnu komunikaciju, i širu podršku koja bi mogla da obuhvati i članove porodica, farmakološku podršku i sve ostale mehanizme (recimo, štampanu quit literaturu).
Pušači iz priče su koristili Nokijin LifeBlog, prosto jer su im istraživači podelili Nokije, smatrajući to idealnom tehnologijom - mislim, normalno je da to smatrate idealnim pristupom kad je mobilni stalno sa pušačem :).
Posle nekoliko nedelja praćenja cele situacije, ispitani su svi parametri i razgovarano sa srećnim nosiocima Nokija - učesnicima u odvikavanju.
Jedan bloger se koristio moblinim da slika sebe i time bolje uoči koje situacije ga navode na pušenje, jedna devojka je igrala igrice u momentima krize, i tome slično...
Da skratim: konačan zaključak je bio da blog itekako može da ima terapeutsko delovanje, na tri osnovna načina:
1. blog može da osposobi posetioca da uvidi razliku u životnim fazama, da uvidi promenu na sebi (i oko sebe), ovo se odnosi na prošlost - visibility of change;
2. blog može da pruži podršku u smislu fokusiranja na tekuće aktivnosti kroz koje osoba prolazi u svakodnevnom životu, ovo je fokus na sadašnjost - awareness of actions,
3. blog uključuje osobu "in", čini čak i da drugi mogu računati na nju/njega, čini da postoji i komponenta doprinosa "pacijenta" celoj priči - longitudinal accountability.
P.S. Ovo nije reklama za Nokiju. Oni su samo bili jedna od podrški celom programu, ali to je bio i National Health and Medical Research Council, Cancer Council of Victoria i još mnogi drugi...
3 comments:
Cini mi se preteska da je rec "lecenje" ?
Blogovi u svakom slucaju svojim autorima sluze u svrhe na nacin na koji su ih zamislili i u kom smeru ih pisu, vode i moderisu.
Dedabor.com definitivno ima tu optimisticku crtu , mozda i previse humora i deo sa muzikom te svakom posetiocu pruza mogucnost da kroz nekoliko segmenta dobije odredjeno zadovoljstvo.
Meni kao autoru pruza mnogo vise jer se izolujem do odredjene granice od svakodnevnice koja je protkana obiljem stresnih situacija. Ako to svedemo na najprostiji nacin izrazavanja izgledalo bi kao : beg od stvarnosti.
Ali ako pogledamo veliki broj drugih blogova, bas je "beg od stvarnosti" motiv za vecinu blogera, samo sto svako ima svoj nacin ...
Zahvaljujem se sto smatrate da je Dedabor.com delotvoran. Po ko zna koji put dobijam potvrdu da moj blog ima pozitivnih efekata na posetioce bas kao i na mene samog.
Trudicu se i na dalje da idem istim smerom, nacinom i entuzijazmom. Naravno u skladu sa mojim vremenom.
Veliki pozdrav od Deke!!! :P
Dragi Deda,
puno hvala što ste bili ljubazni da obratite pažnju; kako vidite, ono što mene zanima su mogućnosti zdravstva da online deluje, u ovim vremenima posebno.
Čitam more jedno (vrlo ozbiljne) literature na ovu temu, i verujte da se niko ćivi ne zanima zašto bloger radi to što radi :).
Moguće je da svi mi malko bežimo od stvarnosti, znate :). Zato imamo tu sreću da imamo vas.
A ovo je tek početak o tome šta online terapija ili "terapija" može, imam ja još mnogo da čitam, i mnogo da učim...
I evo i sada se smejem kako "Beba" odgovara "Dedi", mlađem nekoliko godina, lol.
Hvala na pažnji, Deda, i svako dobro, od srca :).
We should take the serious steps to remove the serious steps from the society as you mentioned. Every body have equally social responsibility.
Post a Comment