Moć reči - moć laganja :)

"People never lie so much as after the hunt, during a war or before an election" (Otto Von Bismarck)

U američkim izborima, isto kao i u ruskim izborima za Dumu, itekako su korišćeni blogovi "montirani" od strane vlade i kandidata, ali na daleko sofisticiraniji način.

Ovde je centralna tačka bila - umetničko iskrivljavanje istine, a vrlo je jednostavna činjenica da se u laž mora poverovati da bi uspela :).
Ovaj zahtev, da laž bude za poverovati, značajno može da utiče na prirodu izbornog takmičenja.

Analitičari su generalno razlikovali dva modela iskrivljavanja istine na "vođenim" blogovima (posmatrani su kandidati umerenog centra):
- kandidat je voljan da izgovori bilo šta, samo da bude izabran,
- ono što kandidat prezentuje jeste u načelu istina, eventualno malko "doterana".

U prvoj grupi, stvar je jasna: obično je i glasačima bilo jasno o čemu je reč, pogotovo onim više intelektualno i politički osvešćenim.
No, istraživače je posebno zanimala ova druga grupa, jer morate priznati da ipak zahteva određeni nivo veštine :).

Prvo što je meni bilo interesantno, to je da je druga varijanta daleko skuplja - dakle, jeftinije je lagati bilo šta i bilo kako. Druga zanimljivost je da je jeftinija varijanta (u USA) imala veći efekat. Kandidati spremni da slažu bilo šta i bilo kako su dominirali...

Analitičari smatraju da je u kategoriji iskrenih kandidata njima iskrenost zapravo postala teret: bilo je potrebno daleko više medijskog balansiranja da bi se održao nivo glasača, posle jasno izjavljenog (recimo) desničarskog stava; low-cost kandidati su samo prezentovali ono što im se kaže da donosi više glasova, i k'o Bog.
Stvar je išla otprilike ovako: ako se kandidat drži platforme koja je najbliža stavovima prosečnog glasača, što su pretežno i radili (i realno bili) high-cost kandidati, to zahteva zadosta istraživanja, veštine, balansiranja, ali ne privlači pažnju u medijski prezasićenom USA glasačkom telu, i nema posebnih efekata - niti posebne prednosti u izbornoj trci.

Low-cost kandidati, koji su direktno i jasno izjavljivali bilo šta "što se valja", često i nešto skandalozno, su po pravilu izazivali daleko veću medijsku pažnju, uprkos paradoksalnoj činjenici da su glasači izjavljivali da nisu uopšte sigurni u izborna obećanja ovog tipa ljudi. Šta bi čovek rekao, marketing je čudo :).
Prema drugoj školi analitičara, ovakvi kandidati su deljeni na "fleksibilne" i "rigidne", ali posledica je bila otprilike ista...

Ono što je meni još bilo interesantno, to je da se smatra da je u toku izbora otvarano oko 4.400 blogova DNEVNO, od strane Koga Treba, jel'. I još uzmite da su (za razliku od ruskih) bili redovno održavani, i delovali sasvim ubedljivo...

U načelu, neiskreni kandidati su se, prema istraživanju, obično dopadali "social sheep" tipu glasača, te analitičari smatraju da zato među samim blogerima i nisu imali posebnog efekta. Mora da imaju visoko mišljenje o svesti blogera i njihovoj autonomiji stava...:).

Na kraju, zaključak ovog rada je da kandidat koji je spreman da masno slaže - pobeđuje na izborima. I ne samo to - nego ima značajan impakt na ponašanje ostalih kandidata za vreme izbora, ovi iskreni moraju itekako da balansiraju da bi držali korak...

P. S. Ovo je vrlo skraćena varijanta jednog vrlo zanimljivog istraživanja od 36 strana (Callander, Wilkie), koje obiluje ovakvim delovima:

We now construct an equilibrium such that
α0 /∈ sf . For a given triple {k, q, α0} the separating segment of s (α,K) satisfying
incentive compatibility, including the cut-point α00, is uniquely defined
(see Banks (1990)). α00 < D for α0 = 0 and dα00(k,q,α0) dα0 > 0 (as the pool becomes
more attractive to separating types). Thus, Euv ([0, α00 (k, q, 0)] , .) >
Euv (αce, 1) and for some ¯α0,Euv ([¯α0, α00 (k, q, ¯α0)] , .) = Euv (αce, 1).


...tako da sam ja maksimalno uprostila celu priču. Koga zanima, mogu mu poslati rad da prouči :), a ima delova još jednog rada (Lawson-Borders).