Blog Kafana

Mi danas živimo u eksponencijalnom vremenu

2010-04-17T07:52:00.002+02:00

Ponekad pomislim kako ćemo živeti ubuduće, mi matori koji smo otkrili internet pre 15-tak godina, koji nismo odrasli sa tastaturom, i da li uopšte shvatamo veličinu promene.

Moja okolina sigurno ne shvata - jer, kako rekoh, upravo u glavama pokušavaju da pređu iz feudalizma u varvarski kapitalizam :), a internet je negde eonima daleko... Bez obzira na to što govorim o obrazovanim i vrhunski obrazovanim ljudima.

Na ovaj post me je inspirisala jedna profesorica koju sam juče slušala, izuzetno pametna, otresita i rečita žena od oko 55 godina, koja se služi internetom bez problema, u svakom pogledu, i onda na kraju, odjednom, kaže da ju je kontaktirao jedan svetski poznat stručni časopis (sa kojim nikad u životu nije bila u kontaktu) sa pozivom da bude recenzent, pri čemu je bilo sasvim jasno da znaju vrlo precizno koje je njeno usko polje ekspertize.
Gospođa otvoreno i jasno reče da je to za nju zastrašujuće.
Na moj opušten i veseo komentar da je privatnost na internetu samo iluzija, ona mi vrlo ozbiljno ponovi - da je to za nju zastrašujuće, širenje informacija socijalnim medijima i sve...

Onda pogledah jedan mali pregled toga šta radi FB: više od 400 miliona aktivnih korisnika, prosečan korisnik ima 130 "prijatelja"...

A ovo je jedan od mojih omiljenih video prikaza na temu - mi živimo u eksponencijalnom vremenu... U mojoj generaciji služi za samoplašenje :)).

Dirigovani blogovi, opet :)

2010-04-14T06:24:00.000+02:00

Svi znamo koliko Technorati registruje blogova, još 2004. je njihovo brojilo pokazivalo skoro 4.300.000 blogova. Prema drugom istraživanju iz iste godine, oko 2% odraslih korisnika interneta u USA je imalo blog, a 11% njih je čitalo (i pratilo) tuđe blogove.A o baš ovoj godini je reč, jer su opet USA uzbori na redu...
Onda znamo o kom potencijalu govorimo :).

CyberJournalist.net ima listu blogova koje drže profesionalni novinari, koji su obično povezani i međusobno i sa novinskim kućama; šta god da napišu, vrlo brzo se širi.

U USA izborima još 2002. blogovi nisu imali neku posebnu ulogu; no 2004. su već itekako naveliko "radili" dirigovani sajtovi, u vlasništvu velikih kuća (NYTimes, The New Republic, ABC, recimo), a u svakom pogledu ličili na blogove blogera, kako već i treba :).

Ono što je zanimljivo, još tada se centar kontrole nije zasnivao na "umetničkoj" modifikaciji vesti kao takve, nego na "kritičkim" mišljenjima "insajdera", naručenim komentarima koji su veoma ličili na one autentičnih "prolaznika".

Alternativni prilaz je bio - vršenje pritiska na poznate novinare da malko više rizikuju, da "malko" odstupe od svog mainstream profesionalnog sistema vrednosti; ovo je bilo lako postići - zatvaranjem odeljenja, redukcijom osoblja i sredstava, prosto rečeno - ucenom. Normalno, validitet izveštavanja je opao.

No, novinari ne bi bili to što jesu da se odmah nisu prebacili na svoje blogove; oslobođeni pritisaka svojih bivših kuća, ovi freelance novinari su kreirali čitava virtualna područja definisanog javnog mišljenja, što - normalno - nikako nije uvek bilo u skladu sa političkim namerama Onih Gore. Jedan od primera je insistiranje na istrazi vojnog dosijea predsednika Buša (Calpundit).

Blogovi imaju rezonancu (i prednost) u svetu ovakve komunikacije.
Blogovi imaju auru autentičnosti.
Kada su se pojavili dirigovani blogovi, prvo su polako počeli sa izborima, a po nekim istraživanjima, na momente su imali izražen uticaj na mišljenje i do četvrtine čitalaca, što je itekakva cifra. Odnosi se opet na 2004., zamislite kako je danas...

Dirigovani blogovi su se retko odnosili na to kako politika utiče na život ljudi ili kako su kandidati slični (kao ljudi) glasačima.
Imali su vidljivo manje linkova ka spoljnjim izvorima; držali su se vrlo jasno jedne niti (izjava jednog od vlasnika dirigovanog bloga je da mu je rečeno: "Keep your message consistent, keep your message consistent"), ali su se (opet) oglasili i oni "osvešćeni".
Kaye D. Trammell, profesor Grade Uni Georgia, je čak napisala niz radova na temu političkog sadržaja blogova. Da ne govorim o tome kako je ispalo do koje mere dirigovani blogovi mogu voditi čitaoca u željenom pravcu...

Dirigovani blogovi su se obilato koristili onim voajerističkim aspektom komunikacije u svom miksu. Ništa ne zanima prosečnog čitaoca toliko kao sočan trač, recimo :).
"About us" stranice su bivale remek dela manipulacije istinom, a komentari su stručno vodili čitaoce "gde treba", i služili i kao sonde javnog mnjenja.

Jasno je da se na glasača može uticati tek ako odluči da uopšte pokuša da razmotri i drugo mišljenje ili stav. Blog-watchers su mogli jasno da razilkuju ko su liberali, konzervativci, ili šta drugo.
S druge strane, u to doba je Chicago Tribune otkrio da se za vreme konvencije demokrata čitaoci daleko više okreću njihovim blogovima nego novim tekstovima.

No, ovo je imalo svoju cenu: čitaoci su se više zadržavali na sajtu, nego na blogovima, a po tadašnjim procenama samo desetak procenata posetilaca sajta posetilo i blog (izjava blogmeistera za Kerry-jevu kampanju 2004.).

Na ovaj post me je inspirisao tekst Dragane Đermanović... mišljenje moje malenkosti je da uopšte nije nemoguća varijanta da u Srbiji dođe do toga da blog mora da se registruje kao javno glasilo. Kontrola znači mnogo...

Moć reči - moć laganja :)

2010-04-07T06:41:00.000+02:00

"People never lie so much as after the hunt, during a war or before an election" (Otto Von Bismarck)

U američkim izborima, isto kao i u ruskim izborima za Dumu, itekako su korišćeni blogovi "montirani" od strane vlade i kandidata, ali na daleko sofisticiraniji način.

Ovde je centralna tačka bila - umetničko iskrivljavanje istine, a vrlo je jednostavna činjenica da se u laž mora poverovati da bi uspela :).
Ovaj zahtev, da laž bude za poverovati, značajno može da utiče na prirodu izbornog takmičenja.

Analitičari su generalno razlikovali dva modela iskrivljavanja istine na "vođenim" blogovima (posmatrani su kandidati umerenog centra):
- kandidat je voljan da izgovori bilo šta, samo da bude izabran,
- ono što kandidat prezentuje jeste u načelu istina, eventualno malko "doterana".

U prvoj grupi, stvar je jasna: obično je i glasačima bilo jasno o čemu je reč, pogotovo onim više intelektualno i politički osvešćenim.
No, istraživače je posebno zanimala ova druga grupa, jer morate priznati da ipak zahteva određeni nivo veštine :).

Prvo što je meni bilo interesantno, to je da je druga varijanta daleko skuplja - dakle, jeftinije je lagati bilo šta i bilo kako. Druga zanimljivost je da je jeftinija varijanta (u USA) imala veći efekat. Kandidati spremni da slažu bilo šta i bilo kako su dominirali...

Analitičari smatraju da je u kategoriji iskrenih kandidata njima iskrenost zapravo postala teret: bilo je potrebno daleko više medijskog balansiranja da bi se održao nivo glasača, posle jasno izjavljenog (recimo) desničarskog stava; low-cost kandidati su samo prezentovali ono što im se kaže da donosi više glasova, i k'o Bog.
Stvar je išla otprilike ovako: ako se kandidat drži platforme koja je najbliža stavovima prosečnog glasača, što su pretežno i radili (i realno bili) high-cost kandidati, to zahteva zadosta istraživanja, veštine, balansiranja, ali ne privlači pažnju u medijski prezasićenom USA glasačkom telu, i nema posebnih efekata - niti posebne prednosti u izbornoj trci.

Low-cost kandidati, koji su direktno i jasno izjavljivali bilo šta "što se valja", često i nešto skandalozno, su po pravilu izazivali daleko veću medijsku pažnju, uprkos paradoksalnoj činjenici da su glasači izjavljivali da nisu uopšte sigurni u izborna obećanja ovog tipa ljudi. Šta bi čovek rekao, marketing je čudo :).
Prema drugoj školi analitičara, ovakvi kandidati su deljeni na "fleksibilne" i "rigidne", ali posledica je bila otprilike ista...

Ono što je meni još bilo interesantno, to je da se smatra da je u toku izbora otvarano oko 4.400 blogova DNEVNO, od strane Koga Treba, jel'. I još uzmite da su (za razliku od ruskih) bili redovno održavani, i delovali sasvim ubedljivo...

U načelu, neiskreni kandidati su se, prema istraživanju, obično dopadali "social sheep" tipu glasača, te analitičari smatraju da zato među samim blogerima i nisu imali posebnog efekta. Mora da imaju visoko mišljenje o svesti blogera i njihovoj autonomiji stava...:).

Na kraju, zaključak ovog rada je da kandidat koji je spreman da masno slaže - pobeđuje na izborima. I ne samo to - nego ima značajan impakt na ponašanje ostalih kandidata za vreme izbora, ovi iskreni moraju itekako da balansiraju da bi držali korak...

P. S. Ovo je vrlo skraćena varijanta jednog vrlo zanimljivog istraživanja od 36 strana (Callander, Wilkie), koje obiluje ovakvim delovima:

We now construct an equilibrium such that
α0 /∈ sf . For a given triple {k, q, α0} the separating segment of s (α,K) satisfying
incentive compatibility, including the cut-point α00, is uniquely defined
(see Banks (1990)). α00 < D for α0 = 0 and dα00(k,q,α0) dα0 > 0 (as the pool becomes
more attractive to separating types). Thus, Euv ([0, α00 (k, q, 0)] , .) >
Euv (αce, 1) and for some ¯α0,Euv ([¯α0, α00 (k, q, ¯α0)] , .) = Euv (αce, 1).

...tako da sam ja maksimalno uprostila celu priču. Koga zanima, mogu mu poslati rad da prouči :), a ima delova još jednog rada (Lawson-Borders).

Ko te ima, taj te nema

2010-03-19T21:08:00.002+01:00

Blog i moć reči (II)

2010-03-19T21:06:00.000+01:00

Stadosmo kod toga da blog kao pojam nije samo "onako diskusija", nego i moguće, recimo, vrlo efikasno organizovanje socijalnog protesta... normalno, kad se na vreme spazi ovakva pojava, onda ja heavy eksploatisana od strane političke (o)pozicije.

Blogovi daju mogućnost da se brzo raseje informacija o npr. planiranim demonstracijama, kao što je bio Dissenter's March ili Russian March.
Normalno, pošto su u pitanju oponenti zvaničnom Kremlju, sve je prošlo tanušno propraćeno od tradicionalnih medija, ali su blogovi itekako opet došli na svoje; bilo je i očevidaca, i foto-reportaža i svega i svačega kako samo možete zamisliti :). Normalno je da bloger može vrlo lako da ispadne "live broadcaster", ako se ukaže prilika.

Politički i socijalno uključeni blogeri su upotrebili svoje blogove naveliko kod izbora za Dumu. Bilo je reportaža iz izbornih mesta, brojanja posmatrača, foto-reportaža, čak je u St. Petersburgu napravljen i video o tome kako su ilegalno punjene glasačke kutije :).
Blogosfera je vrlo motivisan istraživač koja može naći bezmerne količine materijala o prirodi parlamentarnih izbora ma gde, a u Rusiji se to jako dobro videlo.

No, dođosmo i do toga kako su influenseri njazad napipali kako rade blog-influenseri... To je bilo samo pitanje vremena. Pavlovski, sa svojim FEP-om, je bio najbrži i još uvek vodi na propagandnom frontu. Čovek je lepo napravio brdo jedno blogova, obučio ljude šta da rade, i ubacio se u posao.
Tokom kampanje, ovi kao blogeri su vala baš besramno manipulisali medijima, koristeći tehnike koje u prošlosti čuvane samo za maksimiziranje uticaja. Normalno, sve je rađeno baš u masivnom obimu, kako već i treba... Ljudi su najmljeni da naprave desetine, pa i stotine blogova sa odgovarajućim, ciljanim sadržajem, makar imali i po tri posta. Ali - radilo je posao, ne?

A onda, godinu dana kasnije, SUP je kupio LiveJournal....
Većina korisnika je počela da preduzima praktične korake da pređe na druge blog hostove, a cela priča je težila da istrebi LiveJournal community kao jedinstveni entitet za diskutovanje društvenih problema. Trenutno, deluje da dolazi do prave dezintegracije ove blogosfere.

Ali -oni se vraćaju - na drugim forumima, u drugim formama, preobučeni i presvučeni, ali to su ti isti blogeri svejedno.
Tu su.
Da li je to Polit.ru ili šta treće, svi su oni tu negde....

Blog i moć reči (I)

2010-03-18T00:16:00.001+01:00

Negde u proleće 2006. godine, fokus grupe na Svobodanews.ru sajtu su tvrdile da im je televizijski program glavni izvor informacija.
Godinu dana kasnije, izjasnili su se sasvim drugačije: da 80% informacija dobijaju sa interneta.
Popularnost do-it-yourself žurnalizma, blogova, interaktivnih medija svake vrste je proizvela user-generated sadržaj koji je ekstenzivno korišćen u web publikacijama, a off-line još više :). Novaya Gazeta je, recimo, publikovala odlomke tematskih blogova....

Nekako je ispalo da je ovaj bliski odnos profesionalaca iz tradicionalnih medija i samoproklamovanih blog-žurnalista bio pre simbiotski, nego kompetitivan. Bloger koji se zadesio na pravom mestu u pravo vreme, lako je mogao biti prvi reporter sa mesta događanja, a to se itekako događalo.

Novosti o bombi u ekspresu Moskva-Peterburg u avgustu 2007. su se prvo pojavile na blogu, nekoliko sati pre pojavljivanja u tradicionalnim medijima. Zabrinuti bloger je dobio telefonki poziv od svoje majke koja je bila u vozu...

Često je model drugačiji; blogeri često svesno i vrlo aktivno učestvuju u "snowball" efektu, praveći takvu "larmu" da novinari to više ne mogu da ignorišu. Jedan od ovakvih primera je tragedija iz decembra 2006, kada su sveštenik i njegova porodica poginuli u svom domu u pokrajini Tver - incident je diskutovan po blogovima tri dana dok tradicionalni mediji nisu pokazali zanimanje.

Blog takođe može biti i pomoćni "outlet" profesionalnog novinara, primarno da bi javno publikovao nešto što ne može (i/ili nikad neće moći) u tradicionalnim medijima. Urednik "Big city"-ja je upotrebio svoj blog da objavi kolumnu Romana Gruzova za vreme izborne kampanje za Dumu, što njegovi nadređeni nisu hteli da dozvole...

Po nekim posmatračima, ruski blogeri vole da opišu svoje diskusije kao "kitchen debates" o sovjetskim vremenima... Samo što su to "kuhinje" inteligencije, a okviri ovakvih debata daleko nadilaze online komunikaciju - prominentni blogeri su poznate javne figure, kao kolumnista Maxim Sokolov ("Izvestia").

Česta karakteristika ruskog blogovanja je vrlo živo interesovanje za socio-politička pitanja.
Livejournal blogeri, gde su ruski blogeri pretežno i počeli, se najviše bave ovim temama, a recimo oni sa LiveInternet.ru - začudo - više razmatraju američku situaciju :). Ali ovi drugi su blogeri pretežno starosti od 20-tak godina... Njih ne zanima mnogo politika, daleko više masovna kultura, šou-biznis, potrošačka kultura, "american way of life", otprilike to.

Normalno, samim ovim, blogeri su neminovno privukli političke grupacije, marketing, advertising, razne "influensere na influensere"...

Ali to će biti tema sledećih nastavaka :).

Blogovanje kao terapija

2010-03-14T10:31:00.007+01:00

Već rekoh da itekako po belom svetu ima online delovanja u zdravstvenom smislu, a ovo je jedan mali tekst na temu kako su tri blogera pomagala jedan drugom kod odvikavanja od pušenja.
Oni su se služili, doduše, mobilnim telefonima, ali to nema veze. Blogovanje je blogovanje, jel'. Socijalna interakcija.
Elem, kao što je odavno jasno, websajt služi više kao informacija, a blogovanje očito jako dobro može da posluži kao vid "empatične komune", koja je tako potrebna u ovakvim situacijama.Ali i ne samo to...

Po nekim autorima, blogovi - čak i ako nisu previše "individualistički", itekako mogu da generišu humanizovanu, kontekstualnu i bogatu ličnu perspektivu. Normalno, cinici (toga nema među blogerima, prim. aut. :)), kritikuju blogere da su samodovoljni, neinteresantni za širi auditorijum i šta ga znam... Kako bilo da bilo, blogovi se svakako smatraju neiscrpnim izvorom za razumevanje ljudskih života.

Ima blogera kao Fat Doctor, koji kažu "I don't censor much of my thinking on Fat Doctor, so I could really wine and pour out a load of crap". Mislim, zvuči smešno, ali očito je da je to čoveku terapija. Dakle, odavno poznata "terapija pisanjem", definisana kao "klijentovo ekspresivno i reflektivno pisanje".

Prim. aut.: fatdoctor.blogspot.com/ is open for invited persons only, žao mi je.

Ima i tzv. "evangelističkih" blogova, koji blogerima služe prosto za širenje optimizma, entuzijazma, oni su osvetljenje u nekom mračnom trenutku ili vremenu - DEDABOR bi recimo bio takav blog. Morate priznati da leči :).

Drugi blogovi mogu da posluže kao "cultural probes": sa pristupom da pokušaju da shvate, objasne, razumeju i podrže ljude sa problemima, ili prosto one koji se ne snalaze u nekom problemu, situaciji i/ili društvu.
Bill Gaver je sa kolegama u Presence projektu to opisao kao kolekciju evokativnih zadataka sa ciljem da privuku odgovore posetilaca, sa iskustvima na osetljive, teške teme. Ovim se prvo pomaže ljudima u sličnim situacijama, a drugo - "ordinary becomes visible", što je jednako terapijski značajno.

Nego, stadosmo kod blogera koji su se odvikavali od pušenja.
U pitanju je bio QuitCoach, interaktivna aplikacija, dizajnirana da odvikne od pušenja sa ličnim učešćem, sa tailored pitanjima u smislu motivacije, okolnosti, sa podrškom i sve tome slično.

Inicijalna evaluacija je pokazala oko 16.000 zainteresovanih (!), sa preko 1.700 poslatih mailova u startu - a svi su pokazali da pošiljaoci žele da se uključe u QuitCoach.

Nadalje su organizatori ukopčali da treba ohrabrivati i longitudinalnu (ongoing konverzaciju), i just-in-time interakciju (recimo, podsetnike), i emotivnu komunikaciju, i širu podršku koja bi mogla da obuhvati i članove porodica, farmakološku podršku i sve ostale mehanizme (recimo, štampanu quit literaturu).

Pušači iz priče su koristili Nokijin LifeBlog, prosto jer su im istraživači podelili Nokije, smatrajući to idealnom tehnologijom - mislim, normalno je da to smatrate idealnim pristupom kad je mobilni stalno sa pušačem :).
Posle nekoliko nedelja praćenja cele situacije, ispitani su svi parametri i razgovarano sa srećnim nosiocima Nokija - učesnicima u odvikavanju.

Jedan bloger se koristio moblinim da slika sebe i time bolje uoči koje situacije ga navode na pušenje, jedna devojka je igrala igrice u momentima krize, i tome slično...

Da skratim: konačan zaključak je bio da blog itekako može da ima terapeutsko delovanje, na tri osnovna načina:

1. blog može da osposobi posetioca da uvidi razliku u životnim fazama, da uvidi promenu na sebi (i oko sebe), ovo se odnosi na prošlost - visibility of change;
2. blog može da pruži podršku u smislu fokusiranja na tekuće aktivnosti kroz koje osoba prolazi u svakodnevnom životu, ovo je fokus na sadašnjost - awareness of actions,
3. blog uključuje osobu "in", čini čak i da drugi mogu računati na nju/njega, čini da postoji i komponenta doprinosa "pacijenta" celoj priči - longitudinal accountability.

P.S. Ovo nije reklama za Nokiju. Oni su samo bili jedna od podrški celom programu, ali to je bio i National Health and Medical Research Council, Cancer Council of Victoria i još mnogi drugi...

Zdravstvo online i "stara jevrejska"

2010-03-13T19:02:00.002+01:00

Prema Lefebvr-u, jednoj od legendi socijalnog marketinga, za učesnike u online komunikaciji - one sa zdravstvene strane - je jedan od jako bitnih faktora - njihova sposobnost prenošenja poruke.
Za ovo je, po meni, bitno sledeće:
- da zaista sjajno poznajete materiju;
- da umete da je prezentujete ma kojoj osobi koja to od vas traži, na ma kom nivou koji se zahteva, ako treba i crtanjem;
- da imate šarm, duh i dar da vedro to sve učinite,
- i da vam sve navedeno nije kulučenje....:).
No, to nije ni približno sve...
Treba sujetu ostaviti kod kuće.
Treba čoveku prići prijateljski.
Treba uvek imati na umu da je on taj koji traži pomoć.
Treba imati na umu da ne smete da pokažete strah.
I čemu sve to?

Prosto zbog toga što je dužnost medicinskog radnika da deluje i edukativno, i preventivno, i on je medicinski radnik i na ulici, i u penziji, i - online.
I to je, kao, motivacija? Hahah...

Prema Lefebvru, motivacija za zdravstvene radnike koji se bave javnim zdravstvom, promocijom zdravlja i sličnim je: bolja reputacija pojedinca i institucije, samim tim bolji rejting kod stakeholdera, donatora recimo, i to je otprilike to. E, da - i lična satisfakcija...

Nego, da ne lutam dalje: po mom laičkom mišljenju, ceo ovaj (samo maleni) segment marketinške priče, a tek u zdravstvu, u javnom sektoru, se može svesti na staru jevrejsku poslovicu:

NEMOJ PRODAVATI ONO ŠTO NEMAŠ.

Ako "prodajemo" već postojeću vrstu usluge, prodajemo sebe. Lično. Plasiramo sebe, online i offline, odatle se kreće.
Dakle, tu bi važilo i ono staro:

DO NOT MARKET - ENGAGE!

Nadam se da ovo ne čitaju medicinari, da me neće niko pitati A ŠTO BIH?, kao u realu....:(.

Muzika subotom.... A sada - CAR! :)

2010-03-12T22:54:00.003+01:00

Jedan neveseli "doktorski" sajt....

2010-03-09T21:41:00.007+01:00

I tako dođe taj svetao trenutak da ja treba da napišem, protiv svoje volje i ničim izazvano, jednu malu prezentaciju (kao) analize kvaliteta sadržaja jedne zdravstvene ustanove... Sa osvrtom na marketing u zdravstvu, jel'.
Elem, ja izaberem jednu od onih (.pdf) koje je "Batut" proglasio najboljima po kvalitetu usluga u 2008. godini, i krenem polako...

Accessibility - ispunjava jedan kriterijum (i to samo za level A, i to još za WCAG 1.0).
Usability - bolje da ne pominjem... Samo Nielsenovih "top ten mistakes" za letimičnu proveru pokaza da ima svih deset grešaka, a gde da krećem sa celom heurističkom analizom, sa live usability analizom sa osobama sa posebnim potrebama, sa ovim, sa onim...

To je bilo lako, a kako ću sada sa socijalno-marketinškim delom?

Na mail mi nisu odgovorili. Ni za 48 sati, ni za 72...
Imena webmastera nema. Možda i bolje nego da piše "Gile strašni" ili šta sam već viđala...
Nema autora tekstova, nema uređivačke politike, nema kontakt forme, nema FAQ stranice, nema brošura za download koje bi koristile pacijentima, nema korisnih informacija o ma kom oboljenju od socijalno-medicinskog značaja, nema nikakvog obaveštenja o nekim, ma kakvim akcijama koje možda i provodi ovako ugledna institucija...

I to je sve u redu. To sam videla možda tek par stotina puta...

Ali ono što me je nekako najviše kosnulo je ovo: kad sam gledala source, stranicu za stranicom, frejm za frejmom (da, u frejmovima je), nema nigde nikakvog traga nekoj analitici.

Nema nekog makar Google analytics (nije makar, mogu oni mnogo - i još džabe), nema StatCountera, nema ničeg sličnog...

Znači - baš nas briga koliko imamo online posetilaca.
Znači - baš nas briga koje stranice više posećuju, šta ih manje zanima, šta možemo učiniti bolje da ih bude više, da dođu opet, da se zadrže na sajtu, da nauče možda makar nešto, da možda usadimo bubicu pa da samo počnu da misle o ostavljanju pušenja, o besplatnom merenju šećera u krvi, o ovom, o onom...

Neću više da mislim o tome.
Napišem šta moram, i eto.
Tako mi i treba :(.

Jedan veseli doktorski sajt :)

2010-03-09T21:08:00.005+01:00

U stomatološkom poslu je DentalTown najveći svetski forum, koji okuplja (prave) profesionalce od te struke sa svih strana sveta.
Blagi Bog zna koliko ima članova, ja mislim preko 1.200.000, sa više desetina hiljada posetilaca mesečno.
DT je zaista najveći, jer pokriva sve ono što stomatologu može na um pasti, a ima (normalno i naravno) - i podforum "marketing".
I sad, na tom podforumu, na temi "websites", ja vidim jednog doktora koji je sam napravio sajt, i time (iako okružen sa milion konkurenata koji imaju supersonične flash produkcije) izbio u vrh lokalne popularnosti.
Čovek ima za avatara Supermena :), a sajt je - šta da vam kažem... pogledajte sami.
Kako se da videti, jasno je da je sajt handmade, da nema ni "d" od dizajna, da se niko živi nije bavio ni na jedan poznat stručan način marketingom ovog... projekta :), ali čovek je postigao uspeh. S ovim :).
Kako?

Po meni, ako je narod prezasićen reklamama, svaki dan bombardovan informacijama kako-je-najbolje-ovo-i-ono, kad gasi TV izluđen sjajnim osmesima i samo i pomisli na cifre koje iziskuje takav posao, onda je prosto neminovno da se "primi" na ovakav sajt.

Ovaj doktor je očito želeo da ostavi utisak skromnog, časnog čoveka i lekara, kojem je stalo do pacijenta, koji zna za sve "cake" posla, ali se odlučio za baš ovakvu prezentaciju: iskreno, originalno, onako kako jeste, WYSIWYG.

Mislim, ja vas uveravam da stomatolog sa Palm Beach-a IMA para i za ovako nešto...

Mislim primarno na sajt, jel' :).

Mi smo internet zavisnici :)

2010-03-06T05:49:00.005+01:00

Pošto se meni mnogo puta događalo u ovom kratkom i dosadnom životu da čujem od prijatelja da (recimo) "droge nema u gradu" (nego valjda samo u Bronksu), da nema javnih kuća i ko zna čega sve ne, 'ajde da napišem nešto o internet zavisnosti.
Da ne misle ljudi da je i to nešto što postoji isključivo i ekskluzivno samo u NY ili Frisku...
Prvo mi se pre neku godinu desilo da mi jedan ćerkin drugar odgovara na mailove* baš u neka čudna doba za dečka tog uzrasta.
Ja pitam ćerku - koji mu je đavo, a ona mi reče: "Ma, on je noulajfer (no-lifer)".

Stisla sam zube da mi usta ne stoje otvorena, jer sam se uvek jako divila ovako direktnim opisima :), pa sam pokušala malko da se obavestim i čula, bogami, ihahaj za moje nerve.
Noulajferi su, kako sam onda shvatila, deca koja su u stanju da doslovno po nedelju dana ne gase računar, da se ne kupaju i minimalno spavaju, "trenirajući WOW i Twix" (još jedan stručan omladinski izraz iz tog vremena).
Onda kad sam malko počela da čitam, videla sam da kod nas samo jedan rad opisuje ovakvo stanje, i da kaže:

Realno gledano, u našim uslovima svako ko uz aktivnosti vezane za
internet provede svakodnevno "svega" 4 sata, što je tek 28 sati nedeljno, duboko je zagazio u zavisnost.

Dakle, blogeri su zavisnici, ne? :)
Zavisnost od Fejsbuka je poseban problem - kao i sve druge zavisnosti, i šire-društvenog značaja.
Međutim, doktorice koje su ovo pisale imaju (po meni) veoma interesantan stav o tome ZAŠTO je neko - prema njihovim kriterijumima - internet zavisnik.
Dakle, prema njima, razlozi su sledeći:

...osobe zavisne od interneta nisu postale zavisne tragajuci za značajnim informacijama, vec tragajući za socijalnom podrškom, seksualnim zadovoljenjem i kreiranjem ličnosti.

Mislim, bez uvrede, ovo je čisto komično :).
Znam da sad ide ona naša stara narodna: nisam ni psiholog, ni psihijatar, ali imam stav...:).
Međutim, mišljenja sam da su gospođe autori totalno u krivu. Pošto reference datiraju negde od kraja 2008. godine (ne iz prošlog veka), za neverovati je da autori nisu upoznali onu celu armiju sveta čiji je posao, edukacija ili ma šta KORISNO vezano za računar.

Dakle, u svom okruženju znam strahovito mnogo ljudi koji sede iz ovog ili onog (vrlo praktičnog, smislenog i novcodonosećeg) razloga za računarima, a da to nije nijedan od gorenavedenih.
Autorke dalje kažu da:

...neka zapadnjačka istraživanja govore ako neko provede na internetu više od 38 sati nedeljno, odnosno, gotovo šest sati dnevno, onda je već nesumnjivo postao zavisnik.

Sad ja opet ne mogu da odolim: "zapadnjačka istraživanja" podrazumevaju reference. Morate se pozvati na nekog, ako tvrdite nešto, jel'.
Ovaj rad ima četiri (4) reference, od toga su dve - novinske vesti....:). A treće je udžbenik iz psihijatrije (iz 2005., ja imam prošlogodišnji...:).

Ovaj put neću navesti izvor, ne bi bilo lepo.
Čitajući ovaj rad imala sam utisak da doktorice koje su autori (imenovan je i mentor rada) u životu nisu provele ozbiljnih dva sata surfujući, ili makar da su potrošile dva puta po jedan sat sa ljudima koji su realno vezani za računar, da ne govorim o deci (na umu imam recimo 20-21-godišnjake) koji imaju ozbiljne sajtove i to GODINAMA....

Mislim, radi se o "naučnom" stavu koji mene često iznervira, a to je sledeće: za ljude koji "ne znaju internet", on je leglo poroka, ko zna kakvih zavisnosti i perverzija, sve samo ne način da se steknu znanja, da se zaradi novac... Bože, pa pola mog okruženja ispadoše zavisnici, a po ovim autorkama iz BAŠ zanimljivih razloga.

'Ajde, priznajte da ste ovde zbog sarme, jel'? :)

_______________________

* Oduvek su me zanimali računari, ali u novije vreme, bar 2/3 onoga što znam su me naučila - deca.
Pod "deca" podrazumevam bilo koga kome mogu mama biti (generalno do oko 30 godina, lol), ali posebno male ljude od 12-13 godina (koji vrte 3D StudioMax i Maya 3D da zijate pola dana), pa do ponekog od oko 20 ili 22, koji je već GODINAMA npr. vlasnik poznatog velikog foruma.... Ovim ih pozdravljam i zahvaljujem se na svemu što su me naučili i čemu me još uvek uče....

Subotom živa svirka...

2010-03-06T00:39:00.002+01:00

Jel' Kafana ili šta? :)

2010-03-05T20:46:00.000+01:00

The bloggers' code - part II

2010-03-05T20:28:00.001+01:00

Truth-telling
1. Honesty should be a guiding principle when people blog.
2. Telling the truth should be a guiding principle when people blog.
3. Bloggers should make sure that their weblog entries are always
accurate.

Accountability
1. Bloggers should be responsible to their readers.
2. Bloggers need to be accountable to their readers.
3. Bloggers should take responsibility for any harm that their weblogs
cause.
4. Bloggers should be answerable for any negative consequences that
their weblogs may have.

Attribution
1. Bloggers always should credit others’ work that they use in their
weblog.
2. Bloggers ought to get permission to use substantial parts of others’
work.
3. Bloggers should never plagiarize.
4. Bloggers should respect copyrighted materials.

Minimizing harm
1. It is important to be mindful of others’ feelings when blogging.
2. It is important to treat everyone with dignity when blogging.
3. Bloggers should protect the confidential information of the people
about whom they blog.
4. It is important to respect people’s privacy when blogging.
5. Respect for others should be a guiding principle when people blog.

Izvori:
(Kao u postu - "U koje norme blogeri veruju")

U koje norme blogeri veruju?

2010-03-05T20:05:00.001+01:00

U jednom jako zanimljivom istraživanju, preko 1.200 blogera je anketirano na temu - koja su im etička uverenja i - posledično - ponašanje na 'net-u. Blogeri su bili sa personal i non-personal blogovima, a pitanja su bila na sledeće teme...

1. Istinitosti onoga što pišu;
Ovaj deo je uključivao iskrenost, fer stav, zaokruženost teksta - u smislu, recimo, iznošenja viđenja obe strane u novinarstvu i sličnog.
2. Atributivnosti (ne znam lepo da prevedem :);
Misli se na izbegavanje plagijarizma, poštovanje intelektualnih prava i korektnog, poštenog povezivanja sa izvorima informacija.
3. Accountability - ono kad možete računati da će vamautor bloga odgovoriti, da možete računati na njega, da autor bude kako-tako prisutan da odgovori posetiocima, nezavisno od prisustva eventualnog sukoba interesa ili mogućeg konflikta.
4. Etički princip umanjenja štete (činjene drugima) se odnosio na pitanja privatnosti, poverljivosti, čuvanja reputacije, imanja obzira prema tuđim osećanjima, prema različitostima, prema grupacijama sa posebnim potrebama, socijalno omalovaženima i slično... iz ma kog ugla gledano.

Elem, da vas ne zamaram sa odabirom uzorka, pilot anketom, metodologijom itd., rezultati su pokazali (između ostalog) otprilike ovo:

Za vlasnike non-personal blogova istinitost pisanja je imala isti značaj kao i atributivnost. Za vlasnike personal blogova, istinitost pisanja je bila na trećem mestu, iza atributivnosti i izbegavanja štetnog delovanja...

Zašto?
Moje neko mišljenje je da (ipak) lični, personal blogovi pretežno služe vlasnicima da iskažu neke lične stavove, razmišljanja i osećanja. Ako, recimo, blog služi više kao dnevnik, onda je tu objektivizacija i nemoguća, a i nema potrebe... Meni zvuči sasvim normalno da vlasnici non-personal blogova MORAJU da govore istinu, ne? Osim ako nisu baš u okviru političke kampanje (.pdf, ali jako dobar :))...
Osim ovoga, kako sam negde videla, vlasnici ličnih blogova obično ne pišu za sebe, često pišu baš za neke ljude koje poznaju (ili "poznaju"), pa je lako moguće da pre imaju na umu da ne nanose štetu prijateljima nego da govore baš punu istinu...(ovo je bilo malko nategnuto razmišljanje :).

Najinteresantniji deo mi je bio onaj u kojem se kaže da obe grupe blogera vrlo homogeno nikako ne podržavaju neku vrstu definisanog "blogerskog kodeksa".

Za mene, čoveka koji voli slobodu i koji vidi blog kao sredstvo za slobodno iskazivanje ("Free blogging for free people", ili jedan tekst na ovu temu koji baš volEm :), ovo je sasvim razumno :). Ili možda ne? :).

Kako god, u istraživanju se kaže da blogeri, iako se javno deklarišu kao protivnici ma kakvog kodeksa, poštuju gorecitirane norme u zavidnom procentu. Heh - slobodan duh, "ja ću da poštujem norme dogod ne budu formalno negde zakonom zacrtane"...

Normalno, iako govorim o naučnom radu, sa usputnim opaskama moje malenkosti, uvek postoji i caveat: normalno je da blog svet neprekidno fluktuira, da se takvom brzinom menja da je jutros već bilo - prekjuče.... I ovaj naučni rad je bio, dakle - onda....

Izvori:

1. Ang, P.H. The Role of Self-regulation of Privacy and the Internet. Journal of Interactive Advertising, 2001;1(2).
2. Black J, Barney RD. The Case Against Mass Media Codes of Ethics.
Journal of Mass Media Ethics, 1985;1(1):27–36.
3. Drezner DW, Farrell H. The Power and Politics of Blogs. Paper presented
at the meeting of the American Political Science Association, Chicago, 21 July 2004.
4. Huang CY, Shen YZ, Lin HX, Chang SS.Bloggers’ Motivations and
Behaviors: A Model. Journal of Advertising Research, 2007;47(4):472–84.

The bloggers' code part I

2010-03-04T21:27:00.002+01:00

Ovaj kodeks "ponašanja" na blogu se ne razlikuje mnogo od netiquette uobičajeno korišćene na e-mail listama i obrasca ponašanja generalno.
Ima blogera koji ga smatraju nepotrebnim i kontraproduktivnim, neki opet smatraju da uništava slobodu govora u blogosferi, koja (kao) omogućava (pseudo)anonimnost šta god da kažete.

Ukratko, kodeks podrazumeva sledeće:

1. Odgovornost za sopstvene reči.
2. Ništa što ne bi lično izgovorili.
3. Prvo se privatno povezati.
4. Preduzeti akciju protiv napada.
5 a. Bez anonimnih komentara, ili
b. bez pseudonimnih komentara.
6. Ignorisati trolovanje.
7. Insistirati na pravilima korišćenja.
8. Držati u tajnosti svoje izvore.
9. Imati diskreciono pravo brisanja komentara.
10. Ne činiti zlo ili štetu drugima.

Da li je ovakav kodeks neophodan? Da li zaista postoji u tolikoj meri zloupotrebe blogovanja i uznemiravanja na blogovima da ne ovo BAŠ neminovno?
"Cyberbullyng" nije baš tako retka pojava, posebno kod određenih tema, i određenih vlasnika blogova (maltretiranje prosvetara od strane učenika, recimo).

Po mom skromnom mišljenju, ovakav kodeks je malko preteran.
Prosto rečeno, onaj ko izlazi u virtual treba da zna da je izložen svemu i svačemu, mislim - vast 'net je globalno selo, sve se sazna i niko se ne može realno sačuvati.
Mislim da je dovoljno ponašati se pristojno, održavati civilizovanu komunikaciju, argumentovano diskutovati i sve tome slično.
Jer... kako reče Bernard Šo:

"I learned long ago, never to wrestle with a pig. You get dirty, and besides, the pig likes it".

Izvor:
Child S. Editorial word: Civilising the internet? The Royal Society of Medicine Press LTD, 2007;57:1-2.

View from the front line: blog medicinara

2010-03-04T09:55:00.001+01:00

Sa eksponencijalnim rastom broja blogova, normalno je da se pojave i doktori.
Sad, to je malko čudno, s jedne strane, jer su obično prezauzeti, a u Srbiji još i nedovoljno informatički pismeni (izvinjenje izuzecima :).
Zašto doktori pišu blogove?

Koliko ja znam iz komunikacije sa istima, to je prosto zato što žele da izraze svoje mišljenje. Ono može da bude čisto medicinsko znanje, obično potpomognuto solidnim iskustvom, može da bude kritika zdravstvenog sistema, može da bude prosto pregled nekih drugih, tuđih članaka o zdravstvu i njihova stručna kritika.
Mislim, nije čudo što je većina ovih doktora anonimna... Kao što je poznato, lako je suspendovati licencu nekom ko se "ne ponaša", bar u Srbiji.

Kako god, evo jednog sjajnog primera: ovaj blog je vrlo popularan, a piše ga jedan američki lekar opšte prakse, iz primarne zdravstvene zaštite, anonimno... Izaziva veliko interesovanje među pacijentima, a bogami i zadosta doktora ga prati :).
Ako vas zanimaju ovakvi blogovi, ovde imate ceo niz, možda nađete nešto što vas zanima.

Da bi doktor "izašao" online, treba ili da je lud, ili da ima solidno znanje i iskustvo, ili oboje. Opet izvinjenje kolegama :). Ovo prosto zbog toga što smo svi naučeni na jednostrani razgovor: dakle, mi pričamo, a pacijent sluša.
No, blog dozvoljava dvosmernu komunikaciju, što je sasvim druga dimenzija priče - dakle, taj doktor online mora da ima itekakvo i znanje i iskustvo, a mora da ume i da komunicira online, što je jako teško.
Mislim, mora da ume da objasni bilo šta o čemu je upitan, na ma kom nivou koji se iziskuje, trba da ume da "siđe sa trona" i da zaboravi na latinski i mistifikaciju profesije, treba da misli na etiku i još 1001 stvar... Zbog toga pozdravljam sve doktore sa blogovima online, recimo dr Ćirića, "Još malo pa doktor" (diplomirao je :) i mnoge druge....:).

Reference:
1. Cook B. Welcome to the blogosphere: a brave new world of Web dialogue. American Medical News 28 April 2003.
2. Brown H. View from the front line. Health information on the internet, 2008; 61:8-10.

Kafenisanje + trač

2010-03-02T06:46:00.000+01:00

Mislim, normalno bi bilo da svaka Kafana Koja Drži Do Sebe ima uvek nešto zgodno za ogovaranje na repertoaru, jeltakotakoje.

Pošto ja trenutno nemam koga da ogovaram a da ne bude jaaako zlobno, vi za ovim stolom možete koga god hoćete, samo pazite - kafa je prava istambulska. Ono - kašičica stoji uspravno. Ubilo se za jutarnje sate kada pišem ovde....

Izvol'te :). I prijatno.

Standardi kvaliteta sadržaja sajtova zdravstvenih ustanova

2010-03-01T22:42:00.003+01:00

Znam da mi nećete verovati :), ali ovo je odavno vrlo jasno definisano u belom svetu, čak je i kažnjivo ako neko "ne sluša". Dakle, ako ustanova ima sajt na kojem postoje flickering vizuelni modeli, u UK vlasnik može da "popije" i 50.000 funti kazne, ako je štetno delovanje - za nevolju - i dokazano.
Elem, JAMA ima odavno definisane neke osnovne kriterijume (.pdf).
Neki su, bar meni lično, jako zanimljivi:

Source for specific content should be clearly identified (ie, author byline or names
of individual, organizational, departmental, institutional, agency, or commercial provider/producer).

Ovo mi je jako zanimljivo zbog toga što sam na sajtovima ozbiljnih zdravstvenih ustanova nalazila svašta, evo jednog veselog primera:

Elem, primer bi bio "veseo" da nije sa sajta jedne vrlo ugledne institucije našeg glavnog grada, i ovakvih aforizama ima bar tri strane, i to svaka sa toliko skrolovanja da vam ode miš.

Baš bi me živo zanimalo ko je u "editorial board"-u ove ustanove, i ko misli da je ovo "duhovito" na sajtu klinike...

Izvori:

1. Commission of the Europen Communities, Brussels. eEurope 2002: Quality criteria for health related websites. Policy paper. J Med Internet Res 2002;4(3):e15.
2. West DM, Miller EA. Digital Medicine: health care in the Internet era. Washington D.C.: Brookings Institution Press; 2009.
3. Rigby M, Forsstrom J, Roberts R, Wyatt J. Verifying quality and safety in health informatics services. BMJ 2001; 323:552-6.
4. Gattoni F, Sicola C. How to evaluate the quality of health related websites. Radiol Med. 2005 Mar;109(3):280-7.